Бити наставник није лако, али је лепо. На то ме је подсетила наша Анђела Штимац која после незгоде мора да лежи и уместо да буде у школи, време проводи између „четири зида“ жељно ишчекујући дан када ће моћи да нам се врати. Након што ју је посетило њено одељење са разредном, Анђела је написала и послала ми састав који је насловила „Моја школска дружина“.
Научила нас је Анђела неким битним стварима: да је школа наша друга кућа; да је другарство најлепше на свету; да нам за срећу тако мало треба; да будемо захвални за доброту и љубав коју нам пружају.
Захваљује ми Анђела што сам је подсетила како је лепо ићи у школу. Анђела, ја теби захваљујем што си поделила са нама сва своја искрена осећања и, иако си нам измамила сузе, показала да су здравље и доброта највреднији. Хвала вам, децо, што сте свему што радимо на тренутак дали смисао.
Моја школска дружина
Често, седећи сама у соби, сећам се дивних дана и мојих другара. Ухвати ме нека туга и не могу да дочекам дан када ћу поново кренути у школу. Првих дана када сам сломила ногу мислила сам како је „супер“ бити код куће и не ићи у школу, али сам се врло брзо уверила колико сам погрешила. Хвала Вам, наставнице, што сте ме на то подсетили.
Док сама у своја четири зида ишчекујем Ивону, моју најбољу другарицу, чини ми се да прође читава вечност. А када се она појави на вратима, ја сам срећна и усхићена. Ивона ми помаже да урадим домаћи, а онда почиње прича о свему што се десило у школи. Како ми само недостаје моја школа! Увек је питам да ли другари питају за мене, па и наставници. Чини ми се да ми и они недостају и да их сада још више волим.
Има дана када Ивона не може да дође због својих обавеза. Ти дани су ми дуги као вечност. Не желим да будем сама, хоћи да чујем новине које су се десиле тог дана у школи. А онда, једног дана, Ивона ми је рекла да ће доћи разредна и цео мој разред да ме обиђу. Моја школска дружина, сви код мене у кући. Никад у животу нисам била срећнија. Ту ноћ нисам спавала, нисам могла да заспим од узбуђења,само сам о њима мислила. Највећа радост видети разредну и моје другаре пред вратима. Ивона; Данка, моја другарица паметницакоја ми у свему помаже; Јаца, моја комшиница из улице; Никола који ме увек задиркује; Лана, моја нова добра другарица од петог разреда…Не знате колико сам била срећна тога дана. Никад у животу, чини ми се, нисам била срећнија. Сви моји другови у мојој соби, причају ми како им недостајем и да једва чекају да ме виде у разреду.
Верујте, и ја једва чекам повратак у школу. Чекам и мислим о свим оним лепим данима које ћу провести са другарима на часовима и одморима. Моја школска дружино, како ми само недостајете! Сада се само сећам оних несташлука и глупости које смо правили. Чекајте ме само, брзо ћу се вратити у школу. Воли вас све Анђела.
Анђела Штимац
Аутори чланка и фотографије: наставнице Весна Јуришић и Ружица Јовановић.