На периферији Руме, на такозваномБрегу“, у окружењу приземних кућа, истиче се фасада једноспратног, барокног здања Основне школеИво Лола Рибар“. Неугледна капија деценијама је затварала школско окружење. Сада се иза решетака железне капије поглед пролазника зауставља на лепо негованом врту иза којег се простиру спортски терени оивичени травњацима и дрвећем. Шарму и топлини амбијента доприносе голубови, настањени у поткровљу зграде, који живе хранећи се остацима дечје ужине, а, потом, узлећу на богату крошњу кестена чије гране надвисују школску зграду. Присуство деце, смех и радост оживе сваки кутак ове зелене оазе и утисак је тада још импресивнији.

skola-full

 Врата Основне школеИво Лола Рибар“, најмлађе школе у Руми, први пут су отворена за ђаке саБрега“ пре пола века, школске 1956/57. године.

 У почетку школа је функционисала као истурено одељење Основне школе „Јован Јовановић – Змај“. Због прилива становништва у овом периоду, зграда најстарије румске школе постала је тесна за повећан број ђака због чега се настава изводила у отежаним просторним околностима и у три смене. Услед новонасталих тешкоћа општинске власти су одлучиле да се породична кућа угледног предратног велетрговца житом Леа Штајнера (поклон држави јединог преживелог члана породице Пирошке Штајнер) адаптира и опреми у складу са школским потребама. Почетком фебруара почела је настава у шест адаптираних учионица, које су, у то време, биле опремљене, тек, најнеопходнијим, основним намештајем и наставним средствима. Следеће године школа самостално постоји по имену Иве Лоле Рибара чији се дан рођења, 23. април, од оснивања до данас, обележава као Дан школе. Концепција програма обележавања овог значајног датума током времена није се битно мењала. У то време приводи се крају реализација свих планираних активности у школи, тако да је Дан школе повод и прилика да се родитељи и гости упознају са резултатима рада наставника и ученика, у виду изложби, смотри годишњег стваралаштва и културно уметничког програма који презентује рад драмске и рецитаторске секције, хора, оркестра, ритмике и фолклора.

Да нема афирмације без публицитета потврђује чињеница да је, због необавештености грађанства, у једном периоду, школа имала незаслужен епитет маргиналне. Од 2002. године програм обележавања Дана школе изводи се у Културном центру пред грађанством, пропраћен медијима (штампа, радио, телевизија) тако да је, захваљујући овој промени, резултатима и опремљености школа „Иво Лола Рибар“ сада афирмисана, не само у локалној средини, већ и шире добија заслужен нови имиџ. Услед недостатка свечане сале, за програм прославе Савиндана, књижевне сусрете, приредбу поводом завршетка школске године и свечане ручкове користи се фискултурна сала која се у те сврхе адекватно припреми. Програму обележавања школске славе, и као датуму подсећања на сопствену прошлост, даје се велики публицитет када све школе, неким  сегментима из свог програма, доприносе централној академији у Културном центру. Ликовни салон „Боје Светосавља“ је пратећи конкурс на којем наши ученици редовно освајају прва места.

У време оснивања школа је имала 347 ученика од којих је 209 било распоређено у шест одељења млађих разреда, а 138 је у пет одељења старијих разреда. Први радници школе били су: Ђорђе Мушицки – први управитељ школе, Никола Богданов, Лазар Викторовић, Радослава Јаковљевић, Христина Богданов, Надежда Викторовић, Олга Симотин, Јованка Бабурски, Јован Костић, Никола Јаковљевић, Иван Братић,  Љубица Костић, Марија Ралић, Илија Радошевић, Тамара и Никола Крутиков. Повећање броја ученика наметнуло је потребу за већим простором, тако да је постојећа дворишна зграда адаптирана у учионице, изграђена фискултурна сала, опремљени кабинети за техничко образовање, физику, хемију и биологију, који су, потом, премештени у новоизграђене просторије. Радове на адаптацији постојећих и изградњи нових просторија школа је финансирала сопственим средствима, прилозима родитеља, а значајан допринос унапређењу школе дали су грађани „Брега“ својим добровољним радом. 1963. године школи „Иво Лола Рибар“ припојене су школе у Краљевцима и Добринцима када је овим актом она проглашена за матичну. У склопу интеграционих промена дошло је до гашења школе за специјално васпитање и образовање када су три одељења ове школе, заједно са наставним кадром припојени нашој школи.

Kraljevci_300x225_14a8018bdffe5c86bc5476d80c053c3b    Dobrinci_300x225_c7836c6d4bc3b8062f54f7583196f7a8

Одмах по оснивању школе, њен први управитељ, амбициозни Ђорђе Мушицки, покренуо је рад слободних активности; основани су Одред извидника и планинки „Бриле“ (први у Руми), школско летовалиште и ђачка задруга „Јосип Штајнер“, оквиру које је била економија. Велику атракцију престављала је фарма (мали зоолошки врт), о чијим су становницима бринули ђаци. Ментор ђачке задруге, добитник бројних признања Никола Јаковљевић активно учествује у унапређењу рада задруге  од њеног оснивања до свог одласка у пензију. Станаре фарме можемо сматрати његовим кућним љубимцима, пошто је Никола са породицом живео у једној од постојећих зграда школе. Део свог детињства које је провела живећи у школи свакако је утицало на његову ћерку Биљану Дугоњић, садашњег учитеља наше школе, да се определи за овај хумани позив. Као и отац Биљана се несебично посвећује раду у настави и, нарочито ваннаставним активностима. Временом задруга добија машински парк са неопходним машинама, на којима заслужни наставник Душан Швоња обучава ђаке и са њима постиже изванредне резултате на такмичењима задругара. Од прихода са задружне земље оснива се ђачка кухиња која почиње са радом 1958. године и финансира школско летовалиште.  Ускоро задруга се проширује отварањем школске продавнице, штедионице и банке, у оквиру Љубљанске банке, једине те врсте у Војводини.

 1960. године оснива се Клуб младих техничара „Никола Тесла“ чији чланови у разним дисциплинама и данас освајају престижна признања и награде. 1971. године клуб добија Октобарску награду града Руме, а 1975. године почасни преседник клуба Миливој Југин, приликом именовања, изрекао је: „Обишао сам многе земље и велике градове, многе модерно опремљене школе, али овакву љубав према техници и овакве резултате нигде нисам видео“. 1987. године за изванредне резултате ђачка задруга „Јосип Штајнер“ добија Октобарску награду града Руме. Најзначајнији допринос унапређењу кабинета, наставе техничког образовања и афирмацији школе у широј друштвеној средини дали су њен наставник ТО Душан Швоња, наставник суседне школе „Јован Јовановић – Змај“ Душан Кљајић и садашњи наставник ТО Илија Тркуља (бивши ђак ове школе и ученик Душана Швоње, добитник две златне плакете и других  вредних признања, а његови ученици добитници су „Белог анђела“ – највишег признања). Мало је простора за дугу и занимљиву причу везану за њихов континуиран рад који није јењавао од времена оснивања школе до данас.

 Дугачак је низ активности, награда и признања појединцима и екипама на такмичењима, смотрама и изложбама у разним дисциплинама клуба и осталим облицима стваралаштва. Због ограниченог простора издавајам најзначајније:  Међународна изложба на Београдском сајму „Космос миру“ 1975. године на којој је наша школа учествовала са шест експоната заједно са Русима и Американцима који су изложили своје стварне свемирске летилице (у пропратном тексту на првим страницама наших дневних листова истицали су се наслови: „На Београдском сајму излажу своје експонате три велесиле – Русија, Америка и Основна школа „Иво Лола Рибар“); Награда за животно дело Душану Швоњи Покрајинске организације Народне технике; Специјална награда Савета за рационално газдовање енергијом Републике Србије за иностранство у коришћењу соларне енергије; Октобарска награда града Руме првом наставнику ТО Душану Швоњи; Октобарска награда града Руме наставнику српског и руског језика Николи Матићу за рад у настави; Октобарска награда града Руме нашој школи и пионирском одреду школе; награда школе „Душан Вукасовић Диоген“ и Републичка награда „25. мај“ јединој школи у Војводини која је добила ову награду.

n

Без намере да пренаглашавам значај свих идеја, иницијатива и активности везаних за име бившег вишегодишњег директора Радивоја Радовића – Раше, истичем период интензивног, брзог и највећег успона у развоју школе. 1974. године директор Раша покреће Сусрете другарства којих се са сетом и носталгијом сећају садашњи пензионери и радници наше школе, као и првог Каравана другарства, екскурзије која је духовно обогатила преко двесто просветних радника из школа које носе Лолино име („Лолинаца“). Под мотом – Упознај своју домовину да би је више волео, наша школа организује друге сусрете дванаест школа на којима су „Лолинци“ обишли многе велике градове у републикама бивше СФРЈ. Захваљујући заслугама и отворености за све пријатеље, наша школа је била домаћин 6. Сабора ученичких задруга Југославије. У том периоду школу је посетило седам иностраних и домаћих делегација.1974. године велики ентузијаста Раша Радовић покреће школски лист „Пролеће“ у чијем издавању и уређивању , заједно са ученицима,, лично учествује и на гештетнеру ручно израђује прве бројеве. Представе Дугоња-Рудоња-Трбоња, Доживљаји Николетине Бурсаћа, Сумњиво лице, Светски рат, Јазавац пред судом и Карневал у центру града остварења су Раше Радовића. Љубитељ писане речи Раша је аутор многобројних чланака у разним листовима и добитник друге награде за приповетку на наставничком конкурсу школа „Иво Лола Рибар“ бивше Југославије. У оквиру Љубљанске банке Раша оснива школску банку и штедионицу, у то време, једину те врсте у Војводини. Сада, у Рашиној кући, у витрини светле и скрећу пажњу великог броја његових пријатеља, златне плакете Савеза ученичких задруга Југославије, Већа народне технике Југославије и Орден за војне заслуге са сребрним мачевима, које му је лично уручио Маршал Тито.

Концепција школског листа „Пролеће“, од изласка првог броја, није се мењала и данас га уређују наставници српског језика, учитељи, библиотекар, наставник ликовне културе, педагог и ученици. Лист презентује литерарнo и ликовно стваралаштво и информише о свим актуелним догађањима у школи у периоду од изласка последњег броја до објављивања новог. Нови број листа је само један од сегмената у богатом програму обележавања Дана школе.На спрату школе, у углу хола, врата библиотеке су увек отворена за све радозналце и љубитеље књиге. Осим књига обавезне лектире, библиотека располаже богатим књижевним фондом од 12500 наслова: забавне књижевности, енциклопедија, стручне литературе. Књижни фонд се проширује куповином, поклонима и акцијама прикупљања књига. Школска библиотека је постала прави расадник талената. Песничка радионица, при библиотеци, окупља литерате који су данас учесници многобројних конкурса и фестивала, полазници песничких школа, добитници престижних награда и похвала, а њихово стваралаштво заступљено је у многобројним зборницима, дечјим листовима, на радију и телевизији. Рад креативне радионице, такође, при библиотеци, значајно доприноси развоју и неговању естетске културе, еколошке свести, маштовитости и стваралачких способности ученика. У библиотеци је настала представа „Краљице годишњих доба“ (остварење садашње библиотекарке Славице Меденице) која је више пута извођена као допринос манифестацијама значајних институција у граду.

Име бивше ученице наше школе, вуковца, Николине Тутуш остало је забележено у записима на паноима и у летопису библиотеке и школе, зборницима награђених литерарних радова, на бројним дипломама освојеним на, готово, свим нивоима такмичења литерата и у науци, као полазника Песничке колоније на Обедској Бари и Песничкој школи у Београду.

Школа награђује сваки успех ученика књигама, а за ђака генерације издваја значајнија средства.

Широк дијапазон разноврсних активности библиотеке значајно доприноси сарадњи школе са многим институцијама културе у граду: Културним   центром,  Књижевном  омладином, Радио Сремом, Сремском телевизијом, Градском библиотеком,  Издавачком кућом „Српска књига“ …

Уласком у кабинет за историју крећемо на путовање кроз време и упознајемо занимљиву прошлост. Садашњи наставник историје Бранислав Радуловић, вредни ђаци наше школе и њихови родитељи колекционирају старине (сведочанства прошлости) и настањују их у овом, својеврсном музеју. У таквом амбијенту оне доприносе очигледности наставе и потврђују давно изречену мисао: „Историја је учитељица живота“.Кабинет за музичку културу опремљен је свим средствима познатим у свету високе технологије. Музички кабинет је права „распевана учионица“ из које се, осим дела озбиљне музике чује и изворна народна музика која прожима многе партитуре за хор и оркестар. Чланови школског оркестра активни су у Хрватском културно-просветном друштву „Матија Губец“ са којим школа традиционално негује интензивну сарадњу. Хор и оркестар значајно доприносе сарадњи школе и са осталим институцијама у граду: Културним и Геронтолошким центром, Музичком школом … На такмичењима хорова, хор наше школе више пута је освајао прва места у општини и округу, а „распевана учионица“, изнедрила је солисте на различитим инструментима и соло певаче. Мирјана Аднађевић, бивши ђак генерације наше школе, до одласка у иностранство, била је чланица „Српског певачког друштва“ нашег града, а Марија Бенчић, такође, бивши ђак генерације је соло певач у КУД-у „Бранко Радичевић“ у Руми. Брат и сестра Игор и Тања Асановић, садашњи ђаци наше школе, осим запажених резултата на такмичењима у науци, имају успеха и у музици. Тања је солиста на клавиру, а Игор на тамбурици. Игор је захваљујући успеху на такмичењима из хемије, ове године, био полазник научно-истраживачког центра у Петници и, тако, своју биографију обогатио још једним вредним искуством.У школи се изводи настава информатике у савремено опремљеном кабинету која омогућује ученицима коришћење достигнућа високе технологије и креативан рад.Рад билошке секције базира се на развијању еколошке свести, заштити животне средине и припремању ученика за такмичења. Математичари су успешно учествовали на републичком такмичењу „Мислиша“ у оквиру Мале математичке олимпијаде, а по угледу на светско такмичење Кенгур без граница. Рад литерарне секције се заснива на оплемењивању кабинета за српски језик израдом паноа, зидних новина и организовању састанака, често и пред аудиторијумом. Настава физичког васпитања изводи се у фискултурној сали и на изванредним спортским теренима у школи, а наши ученици успешни су на такмичењима у организацији спортских друштава. Унапређењу наставе и опремању кабинета, адаптацији и реконструкцији просторија у постојећим зградама и изградњи нових, бетонирању спортских терена и дворишта значајно су допринели директори: Ђорђе Мушицки, Миодраг Мирић, Јован Костић, Радивоје Радовић, Јелена Радивојевић, Милан Латас, Бранислав Радуловић, Светлана Лукић и Душан Јевтић.                                                                        

Трагајући за именима бивших ђака наше школе који сада чине културну и научну елиту код нас и у свету, истичем следећа позната имена: Стјепко Гут – Дарко (џез музичар светског реномеа, професор на конзерваторијуму у Грацу), Ђорђе Јоцковић (професор на Пољопривредном факултету Универзитета  у Новом Саду),  Никола Радовац (амбасадор), Весна Тодоровић (доктор микробилогије), Мирослав Ћивић (магистар микробилогије и асистент на ПМФ-у), Милица Шијачки (асистент на Саобраћајном факултету у Новом Саду), Ђорђе Ђекић (магистар историје и асистент на катедри у Нишу), Мирјана Ђекић (магистар етнологије и сарадник Историјског архива у Новом Саду), Ђура Шефер (професор српског језика и писац) …                   

     Са великом сетом, емоцијама и носталгијом сећам се времена свог детињства када сам, из страхопоштовања, скретала са тротоара, пролазећи поред зграде садашње школе, у време када је она била коњичка касарна, да бих избегла војника. Убрзо, потом, постала сам њен ђак, а сада, после непуних тридесет година рада у селима, и њен радник. Зато је могуће да ове редове прожима сентименталност од које нисам могла побећи.                                                                              

Аутор текста: Славица Меденица, школски библиотекар – у пензији

Школске 2006/2007. године